Jeste li znali da bi se, kad bi nosilac spomenice 41. otega papke tamo 80-ih godina, na jugoslavenskoj televiziji, u zadnjem dnevniku spomenilo da je u Leskovcu u 94. godini preminuo Đuro Pucar stari nosilac spomenice 41.
E sad, meni je pala na pamet ideja za, nazovimo emisiju… ili slovo na papiru, koje, ako zaživi, neće svima biti po guštu. Nešto kao Sinjska alka koja slavi pobjedu nad Turcima, a ova naša bi trebala slaviti pobjedu nad ovim drugim urcima. Objavit ćemo tuđa, a neka će biti i moja, sjećanja na rat. Nećemo potezati pitanja ovoga ili onoga, već samo ispričati da je jedanput bilo nešto, a drugi put nešto drugo i ako vam se to učini smišno ili vridno vašeg vrimena, nastavit ćemo.
Vruće za poludit. Lito. Kreće Oluja. Usije se bukovački kamen, a mi dolazimo u kamp Alfa pod nekim, nazovi zapovjednikom, kapetanom Draganom. Dan prije nas, on je nešto diga u zrak i šmugnia odatle. Pobiga je, ali zato smo našli jednog drugog smišnog, bija je obučen u dres o’ adidasa četiri broja manji, ne znam kako ga je navuka na sebe, ima je gaće od JNA i čizme od JNA. Kad smo ga zaustavili, on je reka da je iz pokrajine Kalesija. Ali dres od adidasa ga je izda. Nije bija sportaš.
Došli smo mi tako u taj kamp Alfa, vruće za poludit, a ispod velike fafarikule, a može bit da je bila i murva, stajalo je nas pet, šest. Odmaramo, a odjednom se meni došlo, da izvinite, popišat. Tamo sam u hladu odložia svog milenog kalaša, a ostavia sa sobom makarov od KGB-a kakve smo svi imali. Otiša ja iza zgrade na cestu, da izvinite, da se popišam, i čujem od tamo put mene ide tk tk tk tk vozi freza.
Izađem na cestu i točno – prema meni ide freza i njih dvojica. Šta ću, stojim na cesti, mogu se popišat u gaće, a mogu izvadit taj makarov da nečemu i posluži. Stanem ja tako à la Clint Eastwood, a njih dva skoče s freze i biž’ u onu crniku sa strane i freza nastavi tk tk tk tk i opizdi u mociru. Ne more dalje, na mistu radi. Do rata nisam zna puno o tim seljačkim strojevima, ali zna sam da postoji ta ručkica od gasa pa stignem i ugasi se. Pogledam u onu prikolicu iza, šatorsko krilo, otvorim šatorsko krilo, a unutra oružja za jarca. Što sam moga, stavia sam na ramena i put nazad.
E sad, bila su onda i dva brata, oni su bili ka’ neki zapovjednici u Donji Zemunik, jedan je bija mali, a drugi je bija tri glave veći. Ovaj što je bija veći, pokojni Mačak, je doša s Yugom i kad je vidija to oružje oči mu se razrogačile. Ja san se tija trampiti jer sam mu vidija u autu električnu gitaru, a zna sam da ovi iz Zemunika Donjeg ne sviraju gitare. Tija sam ka’ neki trofej, Hemingway je zna stavit glavu od lava na zid, a ja sam tija električnu gitaru i tako sam da svoj ratni plijen u zamjenu za nju.